Ову причу пронашла сам на блогу Весне Михајловић. МНОГО ми се свидела, па сам пожелела да буде део и мог блога.
Једном приликом један човек је позвао свог пријатеља Индијанца у госте у велики град.
Повео га је у разгледање града и док су шетали Индијанац одједном рече:
– “Чујем цврчка!”
– “Немогуће је да од оволике буке, брујања аутомобила и галаме ти можеш да чујеш цврчка! – рече му пријатељ. – Немогуће!”
Индијанац се на то сагну, разгрну грм и показа му цврчка.
– “Али како?” – упита његов пријатељ.
Индијанац на то затражи један новчић и испусти га на тротоар. Новчић зазвечи!
Пролазници се зауставише и окренуше према месту одакле је долазио звук палог новчића.
– “Оно што си научио да слушаш, чућеш, ма каква бука била, ма где био! – одговори Индијанац. – Видиш, ови људи су у буци чули новчић, а ја сам чуо цврчка.”
Divna prica!
🙂 Drago mi je da ti se dopada 🙂
Boze kakva divna kratka pricica a kako snaznu poruku nosi,odmah cu je sutra ispricati deci ali cu je prebaciti na tisinu.HVALA ZOKO
Draga moja, BAS si me obradovala :-*
Lepa i poučna priča. Treba o ovome misliti svakodnevno! 🙂
Daaa 🙂