КАКО СЕ ЧУВА ЉУБАВ?

Мајка и дечак ходају плажом.
У једном тренутку дечак упита: – Мама, како се чува љубав?

Мама га погледа и одговори: – Зграби мало песка и стисни у шаку.

Дечак стисне шаку и што је више стискао, то је више песка цурило из ње.

– Али, мама, песак ми бежи!

– Знам, али сад потпуно отвори шаку.

Дечак је послуша, али у том часу дуну ветар и однесе сав песак са длана.

– Ни овако не успевам да задржим песак.

На то мајка, са смешком на лицу, рече: – Сада узми опет мало песка у руку и држи длан као да је у облику кашике, довољно затворен да га заштитиш, а довољно отворен да буде слободан.

Дечак учини како му је речено и песак му остаде на длану, довољно заштићен од ветра, а и слободан да не клизи кроз прсте.

– Ето како се чува љубав.

 

 

 

Непознати аутор, а прича је преузета са овог сајта.

СПОРТИКО ЗМАЈ

          Сви ми који радимо са децом знамо колико је важно свакодневно бити свеж, нов и актуелан. У потрази за новим идејама једнога дана сам на интернету прочитала коментар колегинице која је била полазник семинара „Спортико Змај“ да се на семинару научи толико игара да ће вам то бити довољно за читав радни век. И како сада остати имун на ту информацију 🙂

Најпре сам из каталога семинара сазнала да је аутор семинара мр Андрија Пештерац и обратила му се сам молбом да ме обавести уколико у скорије време буде организовао семинар на месту до кога бих могла да се допремим. Након пар недеља господин Пештерац ми је рекао да се за крај маја планира семинар у Земуну, али нажалост реализација је изостала. После неколико месеци била сам слободна да му се поново обратим са истом молбом и господин Пештерц ме је позвао да будем гост на његовом семинару који се планира за први викенд децембра у вртићу „Лабудић“ у Београду. Нигде краја мојој срећи 🙂 Уз помоћ моје другарице Невене (навигације) сам се допремила до вртића где је три дана трајао семинар. Не знам да ли бих пре писала о љубазним домаћинима или количини научених нових игара. На самом почетку семинара мр Андрија Пештерац нам је рекао да ћемо са семинара отићи богатији за 200 нових игара. Морам признати да ми се то у старту чинило мало нереално, али након 18 сати семинара сам схватила да је моја сумња била без основа. Брдо нових игара, мноштво реквизита, сјајно дружење, квалитетна размена …

О томе да неки семинари истроше, а неки попуне – већ сам писала. Ово је семинар који ће вас у исто време и попунити и истрошити. Истрошиће негативну енергију и вратите се са осмехом на лицу и упалом мишића 🙂

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

♥ ♥ ♥ НАША ЗАВРШНА СВЕЧАНОСТ ♥ ♥ ♥

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

„ У ВРТИЋУ ЈЕ БИЛО СЛАТКО

АЛИ ЈЕ ТРАЈАЛО КРАТКО.

ВРТИЋ ЈЕ НАЈЛЕПШЕ ДОБА

ТО СВАКО ДЕТЕ ТРЕБА ДА ПРОБА.“

 

 

          Још једна радна година је на измаку. Како би је завршили весело, онако како и живимо у вртићу планирамо завршну свечаност.

Завршна свечаност …

Круна нашег четворогодишњег дружења у коме деца уз игру и песму прикажу оно што су током вишегодишњег дружења у вртићу научила. Том приредбом се ставља само зарез на одрастање деце. То је први пређени степеник у њиховом животу, а за нас који радимо са децом још једна генерација којој желимо срећну будућност. Из дана у дан, из недеље, у недељу, од једне завршне свечаности до друге – пролази време… Испраћамо генерације које одлазе даље у живот, а у сећању остављамо само оно што је било лепо.

Поштујући Програм васпитно-образовног рада, водећи рачуна о индивидуалним потребама сваког детета – трудимо се да осмислимо игролике активности кроз које би деца приказала само део онога што су у вртићу научила. Радећи годинама овај посао – свесна сам колико је важно увек бити нов, свеж, актуелан, али … када имате две завршне свечаности у две календарске године – признаћете да то није ни мало лако. Зашто две? Претходне радне године група деце са којом сам радила је била мешовито-припремна, па смо испраћали другаре 2003. годиште. Ове радне године ми је група била чиста припремна и сви одлазе у школу, али … како организовати завршну свечаност?

А онда… освануо је врло леп дан „Данас врло леп је дан, данас врло леп је дан!“ и како то каже моја пријатељица Жана: „Ствари се дешавају када треба да се десе“ 🙂  добила сам сјајну прилику да похађам семинар „Да у вртићу свако учи радосно и лако“. Богатство нових и лако примењивих садржаја у савкодневним активнoстима са децом су се просто сами наметнули као садржај наше завршне свечаности  🙂

Желела сам да наша завршна свечаност буде необична и добила сам на поклон необичан буквар „Да азбуку свако научи лако“. У издању организације „Образовање плус“ у октобру 2010. године из штампе је изашао необичан буквар у коме су ћирилична слова деци представљена тако да постоји јасно препознатљива веза између слова и илустрације кроз коју се то слово уводи. На YouTube каналу „Образовања плус“ пронашла сам и снимак деце која рецитују стихове из овог буквара уз покрет и игру. Па зар ми је још нешто потребно? 🙂 Контактирала сам васпитачицу која је направила видео запис и заједно са децом осмислила покрете да је питам да ли смем да се користим тим садржајима, што је она одушевљено одобрила 🙂 Остаје нам само да це „бацимо на посао“ 🙂

Уз игру „Музички загрљај“ деца су се спонтано и ненаметљиво поделила у парове, а редослед седања у полукруг одредио је редослед слова азбуке. Пратећи дечје потребе и интересовања, као и користећи постојеће видео заисе са YouTube-а почели смо са „оживљавањем“ слова и са усвајањем покрета за свако слово. Нисмо имали много времена на располагању и заједнички смо правили планове колико слова ћемо да „оживимо“ на дан 🙂 Мој предлог је био да то буде пет, али су они били тако понесени покретима и усвајањем, да су инсистирали да то буде више од пет. И стално су пропитивали: „А када ћемо радити то и то слово?“ 🙂  Како би свима олакшали посао и учинили га занимљивијим – трудили смо се да покрет телом који изводимо буде у складу са текстом који се изговара. Усвајање слова је за нас била једна ВЕЛИКА забава 🙂  Ни једног тренутка, ма колико пута да смо их поновили (а скоро сваки слободан тренутак смо користили за понављање), осмех им није нестајао са лица. У међувремену смо боравили и у вртићу у природи где су такође били вољни за игру словима. Деца из других вртића, која су у исто време била са нама у вртићу у природи, радо су нам се придруживала у игри. Од родитеља сам свакодневно добијала повратне информације како читаво поподне, како они кажу, рецитују и били су у чуду да су тако једноставно и брзо усвојили сва слова азбуке поштујући њихов редослед. Преостало нам је само да усвојимо текст из буквара који није у стихованој форми и који је свако дете усвајала различит. Али … ту су нам у помоћ прискочили родитељи који су као и увек пружили своју несебичну помоћ препознајући позитивну енергију коју смо незадрживо ширили.

Свему томе додали смо и покретне игре и песме које смо усвајали током вишегодишњег боравка у вртићу, а које се текстом или покретима пратили наш рад из буквара. Текст са покретима о слову А завршава се речима „’Ајмо један, два“ убацили покретну игру која почиње „Један, два, један, два“ („Учимо да бројимо“ – песма коју смо још давно усвојили и користили као мотивацију за развијање почетних математичких појмова, или за загревање на физичком васпитању и сл.). И свака наредна песма коју смо убацили је у тесној вези са букваром и носи једну лепу причу као и дивне успомене на тренутке у којима смо је усвајали и примењивали у нашем свакодневном раду у вртићу.

Примењујући буквар и користећи постојећа знања и искуства деце – врло лако је радити на холистичком приступу образовања. Захваљујући холистичком приступу све ово заиста није захтевало никакав посебан напор и улагање, а уживали смо и забавили се бескрајно сви.

Знала сам да ће наша завршна свеачност бити необична и весела, као и што смо желели, али и са понеком сузом радосницом како у публици, тако и међу васпитачима. Једина ставр која је реметила све је ужасно спарно и топло време што се да видети по руменим образима и мокрим косицама деце, али ни то није обрисало осмехе са лица. Јер … „Не може у животу бити све како ми замислимо. Доживећете пуно пута и успоне и падове, али једна ствар која је битна је: да устанете, насмејете се и кажете себи: ИДЕМО ДАЉЕ!“

СРЕЋНО У ШКОЛИ ДРАГИ МОЈИ ДРУГАРИ!

ПОШЛИ СМО ДА ЛОВИМО ЛАВОВЕ

О семинару „Да у вртићу свако учи радосно и лако“ и његовом снажном утицају на мене, сам већ писала.

Један од прилога са семинара је доживео ВЕЛИКУ популарност 🙂 само зато што сам направила видео запис 🙂

Многи васпитачи га користе у раду и иако је „стар“ већ годину дана и даље са осмехом скоро свакодневно примам комплименте за исти 🙂 Све то научила ме је моја ВЕЛИКА пријатељица Жана.

Жана ме је научила и да „Што више дајем – то више имам; када дајем – тада и примам!“ – зато на наговор васпитача који би желели да у свом раду користе причу „Пошли смо да ловимо лавове“ и да на тај начин негују холистички приступ образовању, ево текста:

ПОШЛИ СМО ДА ЛОВИМО ЛАВОВЕ

Пошли смо да ловимо лавове. Дошли смо до велике шуме.

Не можемо преко , (показујемо рукама) / не можемо испод, (показујемо рукама)

не можемо лево, (показујемо рукама) / не можемо десно, (показујемо рукама)

него посред: крц-крц-крц…

Пошли смо да ловимо лавове. Дошли смо до велике мочваре. 

Не можемо преко , (показујемо рукама) / не можемо испод, (показујемо рукама)

не можемо лево, (показујемо рукама) / не можемо десно, (показујемо рукама)

него посред: шљап-шљап-шљап…

Пошли смо да ловимо лавове. Дошли смо до велике реке. (бућ-бућ-бућ…)

Пошли смо да ловимо лавове. Дошли смо до велике ватре. (фу-фу-фу…)

Дошли смо до пећине, упалили смо лампу, угледали лава… (овде може вриштање)

и назад: фу-фу-фу…, бућ-бућ-бућ…, шљап-шљап-шљап…, крц-крц-крц…, откључали врата, ушли у кућу и нисмо се уплашили!

Материјал преузет са семинара „Да у вртићу свако учи радосно и лако“.

ВОЛИМ СВОЈ КОМПЈУТЕР ЗАТО ШТО МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ ЖИВЕ УНУТРА

У августу 2011. године је у Београду одржан први семинар Валдорф педагогије.

Моја ВЕЛИКА пријатељица Жана ми је рекла да је имам енергију за Валдорф и … ето ме на семинару.

Семинар је био намењен родитељима, васпитачима и учитељима. Свима који се баве децом предшколског узраста и децом млађег основношколског узраста. У дивној атмосфери, вођени вишегодишњим искуством васпитача и учитеља из Валдорф вртића и школе у Хрватској, научили смо и испробали много нових игара и песама. Више о томе можете прочитати овде.

Била је то сјајна прилика за размену искуства и енергије, али и да већина мојих виртуелних пријатеља постане стварна: Маријана, Ранка, Драгана, Момчило, Снежа …

Па … нека ме убеди неко да ФБ није чудо 🙂

МОЋ МАШТЕ, МОЋ ПОКРЕТА

О томе да је Душица моја ВЕЛИКА пријатељица писала сам овде.

О томе колико су сјајне њене књиге писала сам овде.

О томе како бих и ја волела да када будем ВЕЛИКА будем као она – нисам писала нигде 🙂

Ово је прича о семинару „Моћ маште, моћ покрета“ чији су аутори Душица Бојовић (писац) и мр Дијана Копуновић Торма (психолог). Још док је идеја о семинару била у повоју – Душица ми је рекла да ћу бити њихов гост на семинару. Та част припала ми је овог викенда (26. и 27. маја).

Научила сам да неки семинари истроше, а неки попуне. Семинар „Моћ маште, моћ покрета“ испуни сваки атом вашег бића као што полазници пуне фасциклу материјалом са семинара који нам ауторке додају део, по део.

Рачунајте на то да вам осмех неће силазити са лица током читавог трајања семинара и … још дуго после тога. А са друге стране – време проведено на семинару ће вам пролетети у пријатној и радној атмосфери.

Ауторке нас маестрално воде кроз два дана семинара вешто комбинујући статичне и динамичне активности. Као што је основна нит свих Душициних књига интерактивност – тако је и читав семинар интерактиван. Немате простора да се улењите и досађујете 🙂

Радећи овај посао васпитача, свесни смо колико је важно увек бити нов, свеж и актуелан. Вештине и активности које се стичу на семинару – управо вам нуде то.

Када се помене драмски метод у раду са децом ја увек имам бојазан да ли ћу то знати? Хоћу ли довољно мотивисати децу? Да ли ће им бити занимљиво? А онда … након семинара „Моћ маште, моћ покрета“ – схватим колико тај мој страх нема никаквог оправдања. Од ауторки добијете „ветар у леђа“ и снажну мотивацију да све активности са децом одрадите уз помоћ драмског метода. Схватите да и најједноставнији предмети који су деци на дохват руке – могу бити јунаци прича. Научите како да у свом раду примењујете драмске технике као што су пантомима, наративна пантомима, врућа столица, карактер на зиду, стаза савести … Доживите, као ја, откровење које собом носе акционе приче и не само што добијете брдо акционих прича, него научите и како да сваку причу преобликујете тако да она постане акциона. Уживаћете у играма као што су: „Представите се“, „Бинго знања“, Шта то радиш?“…

Била је ово још једна сјајна прилика за сусрет са старим пријатељима и  стицање нових пријатељстава. За размену идеја и за креирање  нових.

Хвааала драге пријатељице Д&Д 🙂

п.с. Како би семинар остао свим учесницима у лепом сећању и како би се временом могли подсетити игара и активности усвојених на семинару, ауторке су, поред материјала које добија сваки полазник семинара,  направиле брдо фотографија које можете погледати овде.

С КИМ СИ – ОНАКАВ СИ

Кад имаш популарне пријатеље и сам постанеш популаран 🙂

Пре неколико дана припала ми је посебна частда , као и прошле године,  уз Дијану Копуновић Торма,  учествујем на промоцији књиге Душице Бојовић у оквиру Међународног фестивала позоришта за децу у Суботици. О Душицином и мом  упознавању и пријатељству писала сам у оквиру овог поста.

Душицин рад пратим већ пет година, али увек када су промоције њених књига имам зебњу око срца да ли ћу успети слушаоцима верно да пренесем своје одушевљење истима, а онда … речи просто саме теку.

Душица је до сада написала четири књиге, а и пета је, колико је мени познато, у припреми и требала би да угледа светлост дана крајем септембра.

Њене књиге представљају један непресушан извор нових и нових идеја.

Намењене су васпитачима, учитељима, педагозима, али могу је користити и родитељи који желе да на пољу васпитања своје деце делују осмишљено и плански.

На свом сајту Душица нас скоро свакодневно обрадује неким новим садржајима. Неком новом причом или игром. Често су то и приче или игре које ће се наћи и у њеној најновијој књизи. Тамо такође можете пратити и рад других васпитача који примењују драмски метод у свом раду.

Пошто је промоцију књиге „Природа деци приповеда“ преносила телевизија – кратак видео запис можете погледати овде.

Рећи ћу још само да је право задовољство бити Душицина пријатељица 🙂

МОЈА ДРУГА ПРИЧА (ИЛИ РЕЧ ДВЕ О СРЕЋИ)

Као што рекох – кажу да свако има „своју“ причу. Ја их имам две 🙂

– Некада давно живела једна тужна девојка…

– А зашто је била тужна?

– Полако, немој ме одмах прекидати, све ћу да ти испричам по реду. Зато што је била усамљена и без иког на свету…

– Је л’ ни маму није имала?

– Није имала никог, сама самцијата. Седела једног дана та тужна девојка на обали сињег мора. 

– А зашто сињег, кад је море плаво?

– Добро – плавог мора, кад је угледа Бог са небеса и сажали се на њу. Како се она играла са каменчићима, он реши да један претвори у камен среће. Изненада, каменчић који је она узела, снажно је засијао на њеном длану, лепше од било ког драгуља. 

– А она?

– Испрва се силно обрадовала, али је помислила: можда има још оваквог чаробног камења на плажи, па је пажљиво спустила свој и кренула да тражи друго. 

– И онда?

– Ишла тако, ишла, спустио се мрак и она схвати да је камен само један једини, и прављен само за њу, па брже потрчи назад, али више није могла да га нађе. 

Сари већ подрхтава брада.

– А сутра, кад је био дан, је л’ га онда нашла?

– Није, море га је однело са собом.

Сузице се скупљају (бајка треба срећно да се заврши, шта је сад ово).

– А зашто га је море однело?

– Зато што није била довољно добра. Бог јој је спустио срећу у руке, а она није знала да је задржи. Полакомила се и хтела још. Али ту није крај бајке. Море чува тај каменчић среће и избациће га пред неку девојку која га буде заслужила и која ће знати да га сачува. 

– А мени је, ипак, жао оне девојке што га је изгубила – каже поспани гласић.

(И мени је.)

– Шта је са њом даље било?

– Не знам. Није ни важно; само ти лепо сањај. 

(Знам, остала је на обали и још увек моли море да јој врати њен драги камен).

Прича преузета из књиге Марије Јовановић „Сплеткарење са сопственом душом“.

МОЈА ПРИЧА (ИЛИ „ПРАВА ЉУБАВ“)

Кажу да свако од нас има „своју причу“. Па ако је тако – онда је ово „моја прича“.

   За Мозиса Менделсона, деду чувеног немачког композитора, никако не би могло да се каже да је леп човек. Имао је прилично ниску фигуру и био је гротескно повијен у леђима. Једнога дана отишао је у Хамбург у посету трговцу који је прелепу ћерку по имену Фрумтје. Мозис се безнадежно заљубио у њу. Међутим, Фрумтје је, због његовог наказног изгледа, осећала одбојност према њему. Када је дошло време за одлазак, Мозис је сакупио храброст и попео се степеницама до девојчине собе да би последњи пут с њом поразговарао. Она је била визија небеске лепоте и због тога што је одбијала да га погледа, осећао је дубоку тугу. После неколико покушаја да започне разговор, Мозис је стидљиво упитао:

   – Да ли верујете да се људи венчавају на небесима?

   – Да – одговорила је не подижући поглед. – А ви?

   – Ја верујем – гласио је његов одговор. – Знате, када се на небесима роди дечак, Господ објави којом ће се девојком оженити. Када сам се ја родио, мени су показали моју будућу младу. Затим је господ додао: „Твоја жена биће грбава.“

   – Од тада сам повремено гласно изговарао: „О, Боже, грбава жена биће права трагедија. Молим ти се, Господе, дај мени грбу, а њу остави да буде лепа.

   На то га је Фрумтје погледала право у очи и протресла ју је језа од неког дубоког осећања. Устала је и пружила Менделсону своју руку. Касније му је постала веома привржена супруга.

                                                                                                                                                                            Бари и Џојс Висел

Прича „Права љубав“ преузета из књиге „Мелем за душу“.

ПРИЧА О ЦВРЧКУ

Ову причу пронашла сам на блогу Весне Михајловић. МНОГО ми се свидела, па сам пожелела да буде део и мог блога.

Једном приликом један човек је позвао свог пријатеља Индијанца у госте у велики град.
Повео га је у разгледање града и док су шетали Индијанац одједном рече:
– “Чујем цврчка!”
– “Немогуће је да од оволике буке, брујања аутомобила и галаме ти можеш да чујеш цврчка! – рече му пријатељ. – Немогуће!”
Индијанац се на то сагну, разгрну грм и показа му цврчка.
– “Али како?” – упита његов пријатељ.
Индијанац на то затражи један новчић и испусти га на тротоар. Новчић зазвечи!
Пролазници се зауставише и окренуше према месту одакле је долазио звук палог новчића.
– “Оно што си научио да слушаш, чућеш, ма каква бука била, ма где био! – одговори Индијанац. – Видиш, ови људи су у буци чули новчић, а ја сам чуо цврчка.”