ОДА ВАСПИТАЧИМА

„Шта све морам ја да радим

Своју плату да зарадим?

Прво време распоредим

Да сви виде кол’ко вредим.

Глумим гламур васпитачки сјај.

Добро јутро –  до виђења по сто пута

Ја понављам к’о папагај.

Понекад се и одважим

Паре за чувара тражим.

Кад покупим те ситнице

Прелазим на уплатнице.

Ако све то ја преживим

Самој себи ја се дивим.

Нисам више отирач

Сад сам прави васпитач.

По шест сати децу мазим,

По шест сати децу пазим,

По шест сати ја се мучим

Ситну чељад да научим.

Кад одузмем и саберем

Морам мало и да се дерем

Да памети они дођу

Док шест сати мојих прођу.

Пет минута бришем сузе,

Пола сата гланцам гузе,

Онда су на реду слинци,

Да ми буду лепи клинци.

Пола сата за спавање 

Ја дечицу спремам

Све се бојим 

Да времена немам.

Онда схватим по стотину пута

Да спавање траје пет минута.

На паузи кафе срк,

Па у собу брзо трк.

Само један дим повучем

Трчим децу да обучем

А могла бих још који знам

Да допинга себи дам

Да прикупим мало снаге

За послове моје драге

Да прашину ја обришем

И да дневник ја препишем

Па да средим фризерај

Да завршим молерај

Да закуцам ексер неки

Да исправим уши зеки

Да зашијем који штеп

Да ми кутић буде леп.

Онда децу мало лечим

Да на време болест спречим

Каишиће стежем

Пертлице да вежем

Да копчам сандале

Да пронађем шнале.

А тек где су све те шминке

За најлепше моје клинке

Па да будем инспиратор

Па да будем едукатор

Да се увек добро смејем

Осмехом да децу грејем.

И кад дође чет’р сата

Поглед лута ми до врата.

Једва чекам децу да испратим

Да не место мозак вратим.

Мислила сам да сам интелектуалка

Засигурно добро знам

Ја сан физикалка.

Али ја се то не жалим

У ствари се сада хвалим

Разноврсност – особина

Васпитача је врлина.

Деца моју душу хране,

Осмехом ми лече ране,

Овај пос’о радим радо

Осећам се тако младо,

Тридесетак мојих лета

Ништа ми не смета!!!“

Небојша Вељовић

---